понедељак, 01. мај 2017.

Ako se ikada mene setiš

Spusti svoj dah na moj vrat,
Želim da osetim tu toplinu bliskosti.
Dok vetar zaviruje u sve šupljine ovog grada dodirni me,
Zaviri u moju dušu.
Vidi šta se krije ispod kože,
Ispod reči,
Pokreta,
Glasa i svega što je očigledno.

Dok pod našim nogama stari pod škripi smej mi se,
Razbijaj tišinu lepim smehom,
Onim iskrenim što se krije ispod dasaka.
Što od srca dolazi do usana,
A ne raskrčuje put od usana - do srca kao što čini većina lažnih osmeha.

Dok umorno skrštam ruke ti se ne zavaravaj,
Stegni ih čvrsto i podseti me da se više ne plašim one bliskosti koja me je oterala od tebe.
Reci mi da ona nije baba s rogovima iz starih priča.
Reci mi da je ona sve i ništa iako to već znam.
Podseti me na sve ono što je moglo da bude nekada,
Što bi moglo da bude večeras ili sutra sa nama.

Dok ptice greju svoja gnezda umorne od cvrkutanja i ti grej mene,
Kao da nismo bili razdvojeni godinama,
Kilometrima,
Danima,
Noćima,
Životom...
Upij moje nemire,
Smiri ih,
Udahni duboko i oteraj daleko.

Dok telefon bolno ćuti nemoj ćutati i ti,
To će nas uništiti,
Razoriti,
Pokvariti,
Poraziti...
To će nas pretvoriti u strance koji se poznaju,
Ali verni svom negiranju ostaju i rastaju se sa svetom koji su zajedno sanjali dok je vetar zviždao u svakoj veni ovog grada.

Dok arterijom plovi vrela krv pretvori se u kapetana ovog broda,
Odvedi nas negde daleko na neku obalu koju ispunjava vreli pesak.
U neku dolinu u kojoj se priznaje samo iskreni smešak dok se ptice bude i povetarac miluje k'o tvoj vreli dah,
K'o sve ono što znaš i što znam.
K'o sve ono što smo mogli i što se na tome završilo čim je počelo,
Čim se odvažilo i slobodu iskrenu zatražilo.

Dok te psujem nemoj da te to truje,
Nego dođi da ne postanemo samo robovi davnih noći,
Stare lutke iz šupe za koje svakoga zabole dupe.
Uspomene koje vrište,
A niko ih ne čuje.
Čežnje koje tište,
A niko ih ne priznaje,
Zato što mislimo da će tako privid nas samih duže da opstaje.

Dok te još čekam preseci tišinu,
Vrisni:
„Dosta je“,
Pa poleti,
Znaš da će neko ovde uvek da rasklopi ćebe na koje ćeš moći bezbedno da sletiš,

Ako se ikada mene setiš.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...