понедељак, 29. мај 2017.

Devojka sa mosta u nama osta

Videh kako joj pruža ruku pokušavajući da je spreči da skoči s tog mosta.
Videh da pruža život ženi koja je drugome isti oduzela.
On, muž, muškarac...
On, ženi koja ga je varala sa, sad već mrtvim, plavokosim ljubavnikom.

Stajah tu u gomili ljudi koja se brzo skupila da bi gledala kako se preko njenog zla prostire njegova ljubav i nestaje obuzeta ludilom svih nas koji stajasmo da bi videli kako je voleti, patiti, grešiti, živeti, umirati, i praštati.

Čuh svetinu kako kliče, čuh sve njihove pogrdne reči, ali on ih nije čuo.
Slušao je njeno otrovno srce i pokušavao da ga izleči dajući joj svoje puno ljubavi.
Od sebe uzimao da bi njoj davao, a ona?
Od svih je uzimala da bi sebe zadovoljila, pa je, ipak, nezadovoljna ostala i devojka s mosta postala.

Već dođoše novinari, kamermani...

Već se približiše svakakvi mikrofoni.
Plavi, ljubičasti, zeleni, crni, crveni i beli probiše svoje okrugle glave da zabeleže zvuk.

Sevnuše blicevi i crvene lampice.
Užariše policijske svetiljke već prejake plamenove sjajne, neprirodne.
Opkoliše most sa svih strana ljudi u odelima:
Policajci sa svojim prijemnicima i blještavim značkama.
Doktori u svojim belim mantilima sa klatećim stetoskopima što im vise oko vrata k'o nekakva smešna, debela ogrlica.
Vatrogasci s šlemovima u onim odelima koja liče na astronaudska.
Specijalci specijalni visiše sa okolnih zgrada u svojim tamnim, pretećim odelima...

Svi su oni mogli da rade isto što i mi, obični ljudi koji su se slučajno zatekli tu na pogrešnom mestu, dok je kiša padala u pogrešnom gradu koji maske skida.
Dobacivali su preko megafona, vikali i pokušavali da je odvoje od mosta.
Plašili se da će i on za njom dole u mutnu reku.
Plašili se očigledne istine – Sve se u momentu vodom ispire.
Naše suze, strahovi, ljubavi, gresi, porazi i pobede – Sve to voda može da opere, obriše, odnese...
I nas same ova kiša istinite tame može da opere.
I opraće, u tome je poenta svake nesreće.
Zbog toga svetina šokirano posmatra, dobacuje, plaši se.

Svi su oni bili nekakvi stručnjaci, ali i nemoćni pred njim i njom.
Nemoćni kao pred samim sobom kad se spuste sve zavese.
Nemoćni kao ona i on na mostu tom s mrtvim ljubavnikom.
Nemoćni kao tek rođeno i ostavljeno dete plavokoso.
Nemoćni kao mali čovek koji pruža ruku pred sudbinom da bi je uhvatio dok ona probija led glavom i tone u dubine kišnih kapi koje reku jednom davno ovde stvoriše.
Nemoćni kao sve što diše, uzdiše ili izdiše na ovom svetu.

Muškarci potrčaše, žene rukama lice sakriše i vrišteći spas potražiše.
A ja stajah, slušah, ne mislih i ne gledah tamo ka mostu na kojem više nema ni njega.
Oni hrabri priđoše, dvojica čak i skočiše da ih izvade, ali nema te ograde koju smrt ne može da preskoči kad se na nekoga namerači.
I nema tog života koji će se roditi da ne bi umro na nekom svom mostu, pored svog muža, ljubavnika, sina.
I nema tog stručnjaka kojem uniforma neće pokisnuti pred strahom od sopstvene prolaznosti.
I nema tog ljudskog bića koje neće vrištati bilo to glasno ili tiho, najtiše.

Ali avaj, ja još stajah misleći na te bliceve, mikrofone, rotacije i uređaje.
Nema ni tog pronalaska koji će zabeležiti tu buru koja se podigne kad te iz sopstvene stvarnosti neka nesreća istrgne i natera da zastaneš, razmisliš, čuješ, vidiš, vrištiš, shvatiš, sve platiš...

Prođoh tuda par dana kasnije, videh da je sve isto k'o što je bilo ranije dok je ona bila s ljubavnikom, a on, muž, u mislima s njom.
Videh kako vreme teče, kiša briše sve tragove sa ograde, a ljudi dalje idu, nose sa sobom svoje poraze i pobede.
Pa kad teče reka što ne bi teklo i vreme?
A kad teče vreme što da i život ne teče dok ne isteče?
Ma, nek teče svakog jutra i svako veče, al ovu priču niko ko je sa mnom tamo bio nikada zaboraviti neće.
Jedna žena sve naslovne stranice na par dana osvoji i to baš onda kad je prestala da postoji.
Baš onda kad nam je pokazala da smo svi mi na neki svoj način devojka sa mosta.
Pa koliko život košta?
Neka košta od mosta – do mosta, od rođenja – do smrti, od života – do ograde...
Neka košta dok možemo sa sobom da vučemo svoje pobede i poraze.

Neka košta dok nas sreće ne ostave, odbace, iz normalnosti izbace.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...