петак, 19. мај 2017.

Da l ti se plače ispod te maske?

Ona ima po dvesta lajkova na svakoj slici i svakog dana izbaci bar jednu novu.
Izlazi u najposećenije diskoteke u gradu.
Nosi najskuplju odeću i non-stop je u taksiju.
Trenira, trči, vozi bajs po kraju.

Svi je znaju i o njoj svašta pričaju.
Čula sam te priče i ja, al se nisam mnogo obazirala.
O mojoj najboljoj drugarici isto tako pričaju, pa znam da nisu u pravu i da nikad niko nije onakav kakvog ga ljudi naprave.
Kažu:
„Bahata, puna k'o brod, umišljena.
Rođena pod srećnom zvezdom, upala joj kašika u med“,
Bla, bla, bla...
Iste priče kruže i o mojoj drugarici, pa znam da nisu blizu istini, bar ne tako kako oni misle da jesu.

Srela sam je na rođendanu mog dobrog drugara.
Mnogo ljudi u maloj diskoteci, pa mnogo i zagušljivosti, dima, znoja, muzike.
Na takvim mestima volim da se sakrijem negde i da pustim vreme da samo od sebe teče bez mene.
Nisam htela da igram, ni da se mrdnem od svog stola.
Nije mi baš bilo do skakanja, htela sam svoju priliku za providnost da iskoristim potpuno, pa sam svoje društvo zamolila da se skloni i da me ne smara s pitanjima, začuđenim coktajima i nagovaranjima.
Nakon ko zna koliko pesama novih i starih prišla mi je ona da me pita imam li upaljač.
Mogla je da ga nađe i kod nekog drugog, ali nisam se time opterećivala.


Dala sam joj svoj upaljač, ostala je još tu kao da pokušava da me pročita, da shvati što ne skačem kao svi.
Da me je to pitala rekla bih joj: „A što bih?“
Ali nije me pitala ništa, samo je rekla da me zna iz grada, da me često sretne na ulici.
Nasmejala sam se i rekla joj da mi sestra često kaže: „Alo, da si svesna da te svi znaju ne bi izlazila na ulicu“, što i jeste potpuno tačno.
Nakon par pića, cigareta i uobičajenih pitanja zamolila sam je da izađemo napolje.
Mislila sam da će joj svež vazduh pomoći da se malo otrezni i da će taj isti vazduh meni uši od Cece oprati.
Stale smo malo dalje od ulaza, pored neke metalne ogradice.
Pričala je o životu s velikim razočarenjem.
Rekla je da ne može nikome da veruje, svi su navikli da je uvek kul, a ona uopšte nije više raspoložena za to.
Pričala je o njenima, ogromnoj kućerini u kojoj nema smeha, zato što su svi zauzeti.
Rekla je da zna da je dečko s njom samo zato što mu odgovara da se priča da je s kardiologovom jedinicom i zato što mu ona ispunjava sve finansijske želje.
Kaže:
„Treninzi, svo to nadmudrivanje, kao timski rad, a zapravo nož u leđa“
Samoća je počela da joj smeta, da je vređa, pa je zato krije misleći da će joj tako uteći.

Dok smo pričale mnogi koji su izlazili ili ulazili u diskoteku su joj se javljali, dobacivali neke glupe fazone i želeli da budu primećeni.
A ona se samo smeškala iako je i sama htela da bude primećena, ali ne ovakva, već onakva kakva jeste stvarno.
Nisam se zamarala time što je baš pored mene alkohol iz nje istinu izvukao.
To je bilo zato što me nije poznavala, a ja se nisam trudila da je fasciniram.
Nisam nosila nikakvu masku, bilo mi je sve sivo, tužno, tmurno i nisam krila to.
A ona maska osmehnutog lica koja se na njenoj glavi zategla, skorela, udomila je počela da joj smeta.
Gušila ju je mesecima, možda čak i godinama, ali nije umela da je skine.
Rekla sam joj da ovde sad nije moguće pričati opušteno, bez ometanja i prekidanja, pa sam joj ostavila svoj broj i rekla da se javi kad god poželi razgovor.
Rekla je:
„Hvala ti, Milice, javljam se“, ali znam da se verovatno neće javiti i ako bude htela.
Kad sve bude prespavala i mamurna se umivala vratiće film.
Osećaće se grozno, pitaće se: „Što sam toliko srala“
Osećaće stid, bes, bol, sve ono negativno što se oseća nakon previše pića.

Sedim u sobi, pijem kafu, pišem ovo i osećam sve što ona oseća kad nije mamurna.
Nasmejana je, ali nije srećna.
Duhovita je, ali nije raspoložena.
Opuštena je, ali se duboko u sebi grči od bolova.
Okružena je ljudima, ali je jako usamljena.
Prva je u svemu, ali se oseća kao da je na poslednjem mestu.
Svi misle da uživa, ali ona samo preživljava, životari.
Glumi, ali je ta maska koju nosi polako guši, hvata za vrat i steže sve jače.

Maske nikad ne pitaju:
„Da l ti se plače?“
Zatežu taj kez, pokazuju skupe zube i za sve ih boli du*e.
A ljudi sve pozlate čak i kad ispod površine nema sjajne pozlate.
Čak i kad samo gvožđe umorno škripajima jeca.
Ta maska za bol ne zna, stvorena je da bi ga sakrila, sklonila, pritajila.
A bol k'o bol, pritiska, jeca, guši protiv maske dok ona guši protiv njega.
Zato je izgubljena, svakog vikenda pijana i prisilom života koji živi nasmejana.



Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...