среда, 03. мај 2017.

Ranjena košuta

Drži se za ogradu mosta, lice podiže ka nebu.
Dozvoljava kapima kiše da joj suze sakriju.
Više se ne nada ničemu.
Više ne može sebe da podnese.
Više nikome ne veruje.

Oseća se prljavo,
Pokvareno,
Potrošeno,
Iskorišćeno,
Obespravljeno,
Beznadežno,
Usamljeno,
Odbačeno,
Ludo...

Nisu joj verovali, pa je morala da pobegne.
Htela je samo da je neko uhvati za ruku,
Odvede u luku i zagrli.
Htela je da je neko sasluša,
Da dušu otvori i svega se oslobodi.
Svima je rekao da se ona drogira,
Da sama traži đavola.
Verovali su mu,
Napolju deluje tako pitomo dok obasjava blistavim osmehom.

Uvek ju je tukao po rebrima,
Nogama,
Nadlakticama i grudnoj kosti.
Nikad je nije udarao u glavu,
Ne,
To bi ljudi videli.
Još posle prvih batina počeo je da priča svima krišom da s njom nešto nije kako bi trebalo da bude.
Sve je lepo smislio,
Prvo ju je udaljavao od drugih tako što joj je zabranjivao da izlazi iz kuće,
A potom je pričao da joj nije dobro.
Smislio je savršen alibi ako bi nekome nešto rekla.
On ju je izvukao iz pakla droge,
Često prolazi kroz krize i depresivna je,
Čak povremeno i halucinira.
Nju je snimao i sam joj naređivao kako da se ponaša,
Pa nek zucne slobodno.
Tako je dobar glumac,
Jednom kad je pokušala da pobegne na ulici bio je tako nežan: „Stani, stani molim te, ljubavi“
Tako pitom,
Drag,
Uspešan i emotivan pred svetom,
Pred prijateljima,
Komšijama,
Rođacima...
Tako mio i drag dok ne pređe kućni prag.

Pobegla je,
Ali zna da on ima neko uverenje.
Napisao mu je neki drug psihijatar da je šizofrena.
Savršena dijagnoza,
Znali su to i ona i on.

Sad stoji na mostu,
Skočiće sigurno.
Sad će,
Nema šta da izgubi.
Još pet minuta,
Da udahne malo svežeg vazduha i skupi snage.
Moraće da požuri,
On će je pronaći,
Ona to zna iz iskustva koje je sa njim stekla.

Lutala je k'o ranjena košuta pustinjom tražeći oazu.
Čeznula je za rekom,
Htela je vode da se napije i da njegove udarce,
Dodire i mirise sa sebe opere.
Htela je neki hlad,
Pa da se naspava bar jednom,
Bar sad,
Dok je ne pronađe.

Prvi put je bilo najgore,
A onda je naučila kako da čim oseti njegovu ruku na svojim ustima ne reaguje.
Nije htela da je pored prisilnog odnosa još i prebije.
Uspela je da odluta,
Da se isključi,
Da se ponaša kao da sve s plafona posmatra ili da sanjari o nekoj oazi koja je čeka.
„Sve ste vi kurve, je l me čuješ?“,
A ona trči ka vodi dok joj pesak noge miluje.
„A, ne slušaš me“,
Pa udarac prvi,
Drugi,
Treći...
„Ja sam ovde glavni, a ti nisi dobra. Vidiš šta mi radiš? Za sve si ti kriva.
Prljava kurvo, jeb'o te ceo komšiluk, a meni ne daš. Praviš se kao, bečiš se i pizdiš. Ma, kad te ja raspizdim... A volim te, znaš da te volim i koliko, al sama tražiš, sve uvek pokvariš“
Prestala je da broji udarce i da sluša reči.
Prestala je da oseća i da misli.
„Zovi policiju, volim kad se praćakaš k'o riba pre nego što zagrize udicu“
Zvala bi,
Zvala je,
Al on ih poznaje i plaća sve.
Posle dođe kući,
Skine kožni kajiš s pantalona,
Pa je natera da se skine i nemoj slučajno da vrisne.
Iz kuće bez njega samo s odobrenjem sme da izađe,
Al ne sme ni sa kim da se sastaje.
Često joj iza leđa govore: „Vidi bogatašice umišljene“
Hah, koliko izgled vara?

Trčala je do ovog mosta,
Još se nije vratio sa posla,
Ali mrak već pada i moraće da se utopi sa suzama ovog grada.
Još uvek vidi pustinju,
Kao ranjena košuta dok krvari traži svoju oazu.
On kaže da je ona kriva za sve,
Verovatno nema baksuznije žene od nje.
Nije mu zahvalna za sve haljine,
Pantalone i džempere.
Nije mu zahvalna što on bira šta će ona danas da obuče.
Nije mu zahvalna što je izvuk'o iz one babine propale kuće.
A sve joj je dao i voli je.
Imala je sedamnaest,
Danas puni dvadeset.
Šta ona zna?
Stoji tu mokra i razmišlja da možda nije ranjena košuta,
Nego prljava,
Pokvarena,
Baksuzna.
Pa možda se to tako svuda dešava,
Ne pije samo on,
Nit bije samo on.
Verovati i pružiti ruku njoj,
Toj umišljenoj bogatašici čijeg muža svi poštuju.
Ta ruka odlazi u vatru sve i kad bi hteli da joj veruju,
A neće,
Niko neće da se meša.
Ne tiče se to nikoga,
To je njihova privatna stvar.
Gluvi su,
Nemi i slepi.
Čula je žene kako pričaju da joj zavide.
Čula je muškarce kako ga hvale,
Pa brižan je,
Voli je bez obzira na sve.
A ona se nikada nije drogirala osim onda kad joj je on posle par pesnica neke lekove u usta gurao.

Sad skače,
Odlučila je.
Nema više vremena za suze,
Kajanje,
Preispitivanje.
Sad je košuta,
Vidi oazu i nije više ranjena.
Sad se kupa u bistroj vodi,

A posle će da se naspava ispod guste krošnje visokog drveta.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...