понедељак, 26. јун 2017.

Još me boliš

Još me boliš,
Pa lutam s tišinom u noćima.
Ignorišem srce koje te kucanjem doziva.
Ignorišem sećanja ili im se predajem.
Trudim se,
A često,
Zapravo,
Samo odustajem.

Još me boliš,
Pa pokušavam da se izlečim.
Nekad odem u kafanu da zalečim tu ranu,
Ali je samo posolim.
Alkohol radi ono što trezno stanje potiskuje,
Gura pod tepih,
Zaustavlja.
Alkohol tu česmu otvara,
Pa umesto da prebolim samo još više patim,
Volim...

Još me boliš,
Pa te pesmama dozivam.
Pišem i brišem,
Pa uzdišem,
Čini mi se kao da izdišem,
Ali se povratim kad već ne mogu da te povratim.

Još me boliš,
Pa te krijem,
Čuvam za sebe.
Kunem te i volim,
Prezirem,
A kao da molim.


Još me boliš,
Pa te ostavljam,
A želim da se vratim.
Osuđujem te u jednom trenutku,
Već u drugom želim da te shvatim.
Želim da dam,
A i da ne dam.
Želim da osvane naš dan,
A i da noć traje zauvek.

Još me boliš,
Pa pokušavam da dokučim da li me još voliš.
Čas mislim da me nikada nisi voleo,
Čas da si me baš zbog ljubavi pustio,
A onda znam,
Da si me voleo ne bi me nikada napustio tako tiho,
Pomirljivo,
Kao da si baš o čekao.
I tako u krug,
Možda samo da mi budeš drug.
Ne,
Ne mogu,
Time bih samoj sebi podmetnula nogu i pala.
Ne,
Poznajem sebe,
A i tebe.
Nisam toliko velika budala.

Još me boliš,
Pa znam da si mi sve,
A ne bih to priznala ni sutra,
Ni za sto godina.
Da me vežu i zapale ne bi mogli tvoje ime iz mene da iscede.
Da me biju il da sa mnom do besvesnog stanja piju ne bi mogli tebe da dobiju.
Ali znaju,
Znaju da si tu.
Mislim o tebi,
Krijem te u uglu svojih očiju.
Znaju da si tu u pesmama,
Mislima,
Pričama,
Sećanjima...
Znaju da si u mom srcu,
Da ga razdireš dok se smejem.
Znaju da me boliš,
Pa zato ništa ne pitaju.

Boliš me,
Pa zato odlazim.
Sve mislim da ćeš me manje boleti,
Ako se odaljim i svoj život bez tebe dalje nastavim.
Mislim da će proći kad zavolim drugoga u nekoj toploj noći,
Ali ne mogu,
Ne ide,
Zato što me još boliš.
Još si deo mog života,
Nema veze što se ne viđamo,
Ne čujemo i ne pijemo kafu zajedno.
Da,
Još si moje dno,
Pad s ogromne visine u tmine bunara.
Odjek tupog udarca jak kao bat koraka koji odlaze,
Ali onom žestinom koja odaje da neće da se vrate.
Onom realnom žestinom koja govori da će neminovno patiti svi koji takve korake moraju slušati.

Još me boliš,
Pa se tobom trujem,
Verujem ti,
A i ne verujem.
Još zbog tebe ne znam gde sam,
Ali znam s kim sam.
Sama sa sobom,
A u mislima i s tobom.

Još me boliš,
Pa zato ne mogu da ti priznam koliko te ovo srce voli,
Koliko za tobom žudnjom gori.
Plače,
Pa viče.
Kune,
Al trune.
Kida il vezuje strune.
Ne zna ni ono šta radi,
Ali zna da umire od gladi za tobom,
Svim onim što je htelo da ti otkucajima da,
Ali i da dobije,
Da zna da nije deo neke robije,
Već ljubavi koja plamenovima nebo liže srećom,

A ne bolom i nesrećom.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...