уторак, 27. јун 2017.

Neka blista dok još može biti čista

Hteo sam da slušam ptice, hranim svoju stoku, berem cveće, kradem prirodi jestive plodove.
Hteo sam da više nikada ne sretnem te dvonožne životinje koje gradovima, selima, planinama i morima šetaju k'o generali.
Zavode red, lome led, pale i gase vatre.
Plivaju, penju se, uzdižu i uzdišu, a nikoga ništa što bi trebalo ne pitaju.
Hteo sam sve da imam ovde, ali ne čoveka, sagovornika, komšiju.
Naravno, čovek sam i ja, bar sam nekad bio, a i sad hodam na dve noge.
Dakle, još se nisam pretvorio u vuka ili medveda, ali živim s njima na vrhu planine koju ljudi još nisu ukaljali svojim vozilima, gumama, pljuvačkama, đubretom...

Ipak su uspeli da prodru, počeće da naviru, siguran sam u to.
Gviriće i čekati dobar momenat da unište sve što se uništiti može.
Velike stene skloniće, možda čak i razbiti.
Vodu će zagaditi, travu isprljati, drveće poseći...
Šume će pretvoriti u igrališta, jezero puno retkih riba u kupališta, pecališta.
Izgradiće zgrade, utvrde koje će im obezbediti utočište i sasvim sigurno uništiti životinjama njihovo prirodno stanište.
U ovaj mir će, dakle, doneti veliki nemir kafića, hotela, motela, bazena, staza za skijanje.
Dolaziće da kupuju zemljište, jedu, piju, seksaju se, urlaju, svađaju se, ubijaju, mire, oživljavaju i uništavaju sve ono što je bilo ovde pre njih.

Video sam ga, posle deset godina video sam ovde jednog čoveka.
Znojav, crna kosa mu se lepi za čelo dok niz lice teče voda.
Nema puta, nikakva utabana stazica ne vodi do ovog vrha.
Planina do danas nije bila otkrivena, ako sebe ne računam pošto sam se samo jednom popeo ovde i više nikada nisam sišao.
Hmm, gledam ga, ima bradu koja je, ako se poredi s mojom mala, ali ako se ne poredi s bradom prosečne ljudske životinje onda je srednja.
Bela majica mu se zalepila za grudi, smeška mi se.
Želim da uzmem pušku i da ga oteram odavde, da bar još malo odložim taj zverski dolazak dvonožnih životinja.
Ne mogu, kopka me razlog njegovog pentranja po ovim stenama.
Možda je, ipak, skočio padobranom na kraju obližnje šume.
Ne znam i to me kopka.

„Zdravo, sigurno je bilo naporno stići ovamo. Dođi, sedi, pa da popijemo jednu domaću“ - Govorim dehidriranoj ljudskoj životinji koja uzdiše i izdiše k'o da je hibrid neke svinje.
Maše mi, kreće ka meni i pokazuje svoje prefinjene, blistave zube.
Životinje drugih vrsta se ne osmehuju lažno nekoj dobrodošlici, one pokazuju zube u drugim slučajevima, ali ljudi su, naravno, najopasniji, a samim tim i najlukaviji.
Prilazi, pruža šapu i govori: „Zdravo, hvala vam. Zovem se Adam“, pa sjajno, malo mi je falilo da se nasmejem ironiji njegovog mitološkog imena koje, valjda, još uvek Evu doziva.
Htedoh mu reći da mi se jedna krava zove Eva i da bi mu bila dobra deva, ali prećutah.
Rekoh samo svoje ime, ispružih svoju šapu i pozdravih se s njim da bih izmerio s kakvom tačno zverkom imam posla.
O, ne, nije da ne poznajem ljude, ali ima u toj vrsti i podvrsta.
Na primer, među majmunima postoje: Gorile, šimpanze, orangutani...
Među pticama postoje: Golubovi, papagaji, sove, svrake...
Ali među ljudima je razvrstavanje drugačije, oni se kriju ispod odeće, kože, blistavih osmeha.
Među ljudima postoje, zapravo, najčešće: Budale, budalice, budaletine, smradovi, smradići, smradine i smradčine.
Pa ipak, mnogi od njih lepo mirišu i ne glupiraju se.
Ljudi su, zapravo, gori od kameleona što se tiče pretvaranja i menjanja boja, odnosno, ponašanja, izraza lica, gestova, tonova...
Zato je najbolje rukovati se sa njima, posle ću, svakako, oprati svoju šapu ledenom vodom iz bunara koji sam sam iskopao.
Prvo ću ga počastiti domaćom rakiještinom, oni to obožavaju, a i brzo od nje padaju.
Ne, ne želim da padne stvarno, taj lešinar znojavi bi smrdeo na celoj planini i ugušio životinje.
Želim da padne samo delimično, taman tol'ko da mi kaže što je doš'o.

Punim male čašice i pitam:
Pa Adame, koji je tebe đavo vamo doveo?
-Odrastao sam dole u gradu i posmatrao vrh planine. Oduvek sam hteo da se popenjem i da vidim kakav je pogled.
Lep, možeš slobodno da se prošetaš, udahneš svežeg vazduha i dole pogledaš.
-Da, hoću, jedva čekam! Moram prvo malo da se odmorim, oprosti ako smetam.
Ne, ne smetaš, samo izvoli. Imam ovde dovoljno hrane i pića za nas.
-Koliko dugo si ti već ovde? Kuća se ne vidi iz grada.
Dobro je, to mi se sviđa. Deset godina sam ovde i kuću sam napravio sam. Hteo sam da se izolujem, da pronađem svoj mir i pobegnem od gradske buke, užurbanih ljudi, žena, dece, popova, političara... Hteo sam da se okanem te lažne realnosti i da stvorim sebi neku svoju, neku koja nema toliko pakosti, prezira, zavisti, laži, otimačine, svega što ljude čini ljudima.
Pa mislim da si uspeo, svaka ti čast! Ne verujem da se ovde ljudi penju često, zapravo, znam da se penju negde na početak planine, ali da se neko popeo na sam vrh to nisam znao dok te nisam ugledao.
Nisam ni ja nikoga pre tebe ovde video, ali ne smatram da sam uspeo. Ljudi će kad – tad uložiti svoj novac u uništavanje ove planine radi zarade, razonode, turizma, pičke materine i lepog pogleda iz hotelske sobe koju dele sa švalerkama.
-Nažalost ne mogu da demantujem ovo, ali se nadam da vrh neće biti ukaljan uskoro.

Hteo sam da mu priznam da smo on i ja već ukaljali planinu svojim stopalima, a i da će on fotke koje je uslikao velikim ciglastim mobilnim telefonom pokazati dole ljudima, pa da je samim tim planina već na propast osuđena, ali ćutao sam.
Nema stisak opasnog čoveka, ali iz njegovih očiju seva radoznalost koja ga je dovukla ovamo i koja sama po sebi predstavlja opasnost koje on nije svestan.
Da, ljudi su i to, nesvesna bića koja poseduju stanje svesti u kojem misle da su čudotvorci, pametnjakovići, bogovi svog vremena ispravnih i humanih odluka.
Naravno da mu nisam pokazao vodopade u šumi, pećinu, gnezda, zalazak sunca s druge strane i sve ostalo što bi mu se moglo dopasti, čime bi se mogao pohvaliti dole.
Zaplašio sam ga vukovima i medvedima prećutavši to da ih hranim i da razgovaram sa njima.
Hladne noći, kiše, divlje životinje, mrak, manjak konfora...
Sve ono što nije istraženo dovoljno ljudi smatraju opasnim i zaziru od toga.
S obzirom na to da ni ova planina još nije dovoljno opipana njihovim šapama.
Oskrnavljena stopalima, pogledima, blicevima...
S obzirom na to da je nepoznata želim da bude onima dole zastrašujuća, zato što će ih to, ako ne sve, onda barem većinu njih držati podalje od vrha.
Moći će još neko vreme da bulje u vrh i da pljuju ispod njegovih stopala ogromnih.
A ove životinje će moći da se razmnožavaju, kočopere, trčkaraju i uživaju dok krzna za jakne ne postanu.
Biljke će moći da cirkulišu u svom svetu dok ih gasovi, goriva, duvan, fabrike i mašine ne sasuše.
A ja ću, već sad sedobradi starac biti nemoćan da pomognem kad graja nagrne i pokosi svu lepotu ovog vrha.
Neka je, nek planina spava ovako prava, čista, lepa.
Neka je, neka blista dok još može biti čista.



Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...