четвртак, 24. август 2017.

Solo

Koliko se samo ljudi trude da ih zavole oni koji ih ne vole...
Prilagođavaju se, menjaju sebe, podređuju se, trpe...
Vraćaju se, veruju, nadaju se, dolete istim onim putem kojim su odleteli.
Maštaju o tome da će ih druga strana shvatiti ozbiljno, da će se potruditi, da će poželeti malo više od sebe da da zarad boljeg kontakta, odnosa, zajedničkog bivstvovanja iz bilo kojeg razloga.

Mnogo devojaka je trpelo sve i svašta.
Od nasilja, preko poroka, prevara i ljubomornih ispada - do kojekakvih svekrva, karakternih osobina i ko zna još čega.
Mnogo momaka je trpelo, takođe, sve i svašta.
Od konkurencije, bivših, lepših, bogatijih...
Preko one čuvene ljubomore, nesigurnosti, prevare, pa sve do pakla tvrdoglavosti i ko zna čega sve još.


Mnogo dece je upisalo fakultete koje su im roditelji odabrali.
Dosta su i oni trpeli, baš dosta.
Od određivanja s kim će da se druže, pa do prebacivanja da ne uče ili da ne znaju šta će im u životu doneti novac, pa sve do svesnog ili nesvesnog psiho-fizičkog nasilja upakovanog pod kapu dobrobiti one stare: "Dok si pod mojim krovom"

Koliko li je samo ljudi puklo tokom tog pokušavanja da se integrišu, da puste korenje i pronađu sigurnost blizu nekoga uz koga su verovali da će moći da stanu na svoje noge?
-Ne zna im se broj...
Ono što sigurno znam to je da sam jedna od njih bila ja, i to ne jednom, nego dosta puta.

Dok voliš - Nadaš se.
Dok voliš - Trudiš se.
Dok voliš - Opravdavaš sve.
Dok voliš - Veruješ i zato imaš snage.
Dok voliš - Stalo ti je, pa zato trpiš.
Dok voliš - Kidaš se, pa zato pukneš.
Dok voliš - Manipuliše se tobom lakše.
Dok voliš - Možeš sve, al ne da prestaneš da voliš dok se ne razočaraš.

Tek tad, baš u tom trenutku u kojem umesto tvog korenja na tlu počne da raste korenje razočarenja možeš da se okreneš i da odeš, ali još boli.
Dobiješ, ipak, neku snagu, ludačku hrabrost i prividno tlo pod nogama satkano od tvog besa, tog otrova razočarenja.
Pokreneš krila, skupiš snagu i poletiš solo.
Tek posle shvatiš da ti nije bio potreban, zapravo, niko osim tebe samog.
Tek posle shvatiš da možeš da se osloniš samo na svoj dah, zato što dok njega čuješ i osećaš na svom dlanu znaš da stvarno postojiš tu gde si i znaš da te tad ima, pa i ako nikog pored tebe nema.
Znaš da, ipak, može i da te nema, a da drugih oko tebe ima, pa shvatiš da nije sve u njima, već u tebi, samo u tebi.
Koliko li sam samo govana pojela i živcima platila dok nisam ovo shvatila?
E, kad bi moglo da se sabere samoj sebi bih se smejala.

Sad postavljam sebi ova pitanja pre svakog prilagodljivog svitanja:
Ma, zbog koga?
Ma, je l su i oni zbog mene?
Ma, je l vredelo?
Ma, znam, nije i marš!
Da jeste bilo bi bolje...
Da jeste ti ljudi i ja sad ne bismo bili prošlost koja hororiše grad.
Da jeste posle njih u stomaku ne bi ostala samo bedna glad, praznina, škripanje...
A nije baš lako sabrati dva i dva, ali kad to savladaš možeš sobom da ovladaš i ne dopuštaš da vladaju tobom drugi, pa makar bili i poslednji, i prvi.



Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...