уторак, 05. септембар 2017.

Nebo još mutnije postaje

Sve znaš i još si tu na mom i svom dnu.
Zajebavam te kao što je on mene zajebavao.
Ostaješ kao što ja ostajem.

Veran k'o pas sopstvenoj propasti samo želiš u moje krilo glavu spustiti.
Lice okrećeš ka televizoru i gledaš neki film dok mi tvoje disanje golica kolena,
A tvoje prisustvo golica sećanja.
I znaš,
znam da znaš da je tvoja frizura ista kao njegova.
Ipak mi dozvoljavaš da je pipnem umesto da ustaneš i vrisneš.

Umesto da odeš,
Da baciš stolicu i oštetiš boju na zidu.
Umesto da vičeš,
Udariš me onako - kako zaslužujem.
Umesto da uzmeš konce svog života u svoje ruke i pobegneš do neke tuđe,
Ali tvoje sigurne luke ti trpiš moje znojave ruke u svojoj kosi.
Reci mi ko si?
On nisi,
A nisam ni ja ona kojoj trebaš,
Pa zašto onda sebi mira ne daš?


Praviš se gluv i slep,
A znam da čuješ i vidiš sve,
Pa zašto onda ne stidiš se i sebe i mene?
Još mi dozvoljavaš da ti tečem kroz vene.
Još misliš da ćeš ignorisanjem da rešiš sve probleme.

Još mislim da je njegova frizura tu u mome krilu.
Još želim da ne budem krokodil u Nilu,
Al jesam i znaš da jesam.
Al jesam i znam da jesam.

Još uvek mislim da je karma samo bajka.
Još uvek se nadam da ću njegovoj deci biti majka.
Još uvek misliš da ljubav nije samo boljka.

Kiša pada,
Grmljavina i munje se odavno spustiše na nebo iznad grada.
Ne strada sada samo slučajni prolaznik,
Pokisli putnik koji se nema gde skloniti.
Ne,
Više od njega stradamo mi.
Ti u svojim očekivanjima i željama,
A ja u svojim.
Mi u ovom stanu,
U ovoj dnevnoj sobi i na ovom trosedu.
Mi zajedno,
Ali sami.
Kao da se ne vidimo zato što živimo svako u svojoj magli.
Kao da nismo tim prećutnim dogovorom već na dno svakog dna pali.
Kao da nismo sami sebe skroz zajebali.

Reči bez žara,
Ideja bez para,
Dan bez noći,
Kuća u koju niko neće doći.
Eto,
To smo ja i ti.
Eto,
To su naši životi.

A ti gledaš film,
Ne opireš se.
A ja ti kosu diram,
Ne opirem se ni ja.
Ali dan prolazi,
A kiša ne prestaje i nebo još mutnije postaje.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...