уторак, 17. октобар 2017.

Imam identitet, etiketu neću

Privatno s rečnikom koji se koristi za osobe sa invaliditetom i opise njihovih invaliditeta nemam problem.
Što se mene tiče tamo neki tip na ulici može da me nazove kako god hoće, ali moje je pravo da se odazovem ili ne odazovem.
No mediji su, ipak, nešto sasvim drugo zato što šalju sliku širokim narodnim masama koje, verujući da je ona ispravna nju usvajaju bez velikog kritičkog osvrtanja.
Tako će, na primer, neko pročitati onaj članak koji je skoro kružio netom s naslovom: "Pomogli slepcu", pa na ulici reći: "Evo ga slepac, sine", ili neku sličnu glupost.
Kad ljudi kažu: "Slepac", oni obično misle na nekog čoveka koji nešto očigledno nije ukapirao, a to sa čovekom koji je slep apsolutno ne mora da ima nikakve veze, zato što je slepoća sama po sebi samo vizuelni nedostatak koji ne mora nužno da utiče i na psihičke nedostatke.


Opšte je poznato da se ljudi veoma često s podsmehom igraju medicinskom terminologijom, a da, zapravo, ni ne znaju šta ona zaista predstavlja, pa tako dolazimo do sramote kad klincu od sedamnaest godina objasnimo da nije lepo druga nazivati: Debilom, kretenom, moronom...
On je, ipak, to pokupio od okoline koja, eto, nije imala blagog pojma, pa nije dete krivo, nego sistem koji to dozvoljava, a nije ni ono drugo dete krivo, al ajd, sve se pravda lošim režimom.
E, sad, da ne bih samo lupala, red je i da objasnim pomenutu terminologiju koja je, na svu sreću u nesreći izbačena iz medicinskog leksikona:
Dakle, ti termini su nekoć obeležavali koeficijent ispodprosečne inteligencije i ako ti je neko drug ne nazivaj ga tako, a ako je neko ko je pomenut u medijskom svetu ispao smešan ili glup budi profesionalac, a ne ološ, pa ga predstavi na neki način koji nikoga neće uvrediti.

Što se tiče izraza: "Ćorav" i srodnih, ni to ljudi manje - više ne koriste pravilno zbog informisanosti koja nije adekvatna, a koja bi, naravno, mogla medijima da se koriguje.
Ćorav je pogrdan opis nekoga ko nema jedno ili oba oka, a često se koristi da bi pokazala da neko nije video nešto što mu je stajalo ispred nosa.
To, u većini slučajeva, nema nikakve veze s oštećenjem vida.
Primer: "Je l si ti ćorav? Pa eto ti ga daljinski pored ruke"
U medijskom svetu se, takođe, ćorav koristi za slične opise osobe koja nije videla ili shvatila nešto što je očigledno.

Invalid na engleskom znači greška, a u bukvalnom prevodu se može tumačiti kao: "Osoba sa greškom" ili: "Osoba greška"
E, pa nisam greška!

Hendikep, zapravo, po medicini označava nekoga ko nije ravnopravan, ima različite potrebe, bolestan je i ko zna šta još.

Skoro sam pročitala i: "Devojka u kolicima", što mi se iz više razloga ne sviđa, ali ajde da ovde bar jedan napišem, mislim da će biti dovoljan.
Nije ona beba u kolicima, nego devojka koja je korisnica kolica.
Dakle, od malo poštovanja kosa s glave ne opada.

Pre otprilike godinu dana sam pročitala jedan naslov zbog kojeg ni danas nemam mira što se tiče predstavljanja osoba sa invaliditetom u medijima.
Pokušaću da ga citiram tačno: Slepa, a odlična učenica drugog razreda i talentovana"
Prvo: To što je slepa ne znači da joj učenje pada teže no drugima. Bitno je samo to da li je u redovnoj školi odlična ili u školi za decu oštećenog vida zato što bi u ovoj drugoj bila potpuno jednaka sa većinom učenika u svom nedostatku. to, naravno, ne bi trebalo da bude senzacionalno, ali mislim da nije senzacionalno ni ako je odlična u redovnoj školi. To prikazuje da se svojski potrudila i da je inkluzija uspela.
Drugo: Njen vizuelni nedostatak nije njen identitet i ne bi trebalo da bude u vremenu u kojem se inkluzija favorizuje svuda.
Treće: Njeni talenti takođe nemaju nikakve veze sa njenim vizuelnim nedostatkom. Oni su urođeni, stečeni ili šta god, ali nadoknada za nedostatak ili senzacija za široke narodne mase nisu i ne bi smeli da budu!
Nakon što sam napisala svoj osvrt na taj članak i objavila ga na Facebook-u mnogi su me napali.
Bilo je tu kako ljudi s nekim nedostatkom - Tako i onih koji žive bez istog.
Mnogi su rekli da sam cepidlačna što ne poričem, ali eto, tu sam - gde sam takva - kakva jesam.
Nisam: Invalid, hendikepirana, ćorava, slepica ili nešto slično.
Samo sam osoba koja ne vidi, ali eto, čak i pored toga ne želi da bude etiketirana svojim nedostatkom, već onim što ima, i može da ponudi.
Ja sam, dakle, Milica Janković koja na svoju i tuđu sreću ili nesreću piše.

Svi mi imamo svoj identitet, svoje ime i prezime pored kojeg nam apsolutno nisu potrebne etikete, bar ne u naslovu i tamo nekom članku tamo nekog novinara kojeg zabole uvo da l će majka ili sestra dečaka sa autizmom pročitati: "Autistično dete", pa se osećati kao da je dečak plastičan, a ne živ, postojan.

Ma, nije isto kad drugu kažeš da je slepac, pa to čuje samo on i pređe preko toga, i kad to ili sličnu glupost napišeš u članku za koji znaš da će ga pročitati više od sto ljudi.
Malo se i ja bavim blogerskim novinarstvom, pišem o slepim i slabovidim LJUDIMA.
Da sam o devojci koja mi je pričala o psu vodiču napisala: "Slepa Zrinka nam priča kako je pas vodi" ili o dečku koji je pričao o Golbalu: "Slepi sportista" pojela bih svoje ruke do laktova.
Obično se u medijima zna samo to da je osoba slepa ili da koristi kolica i da se bavi sportom.
Sad se sećam i članka o tipu koji je istrčao Sarajevski polumaraton i često ga se setim u ovakvim situacijama.
Sve što se zna to je da trči i da je slep kao da više ništa za aplauz nije bitno.
Senzacionalna vest za brdo klikova...
Govnarske priče za ponižavanje ljudi.
Široke narodne mase koje pročitaju i skroluju dalje na Cecu, Severinu i ostale.
Politički govori koji se doslovno citiraju, a u kojima se posprdavaju s terminologijom, pa se posle posprdavaju i deca u školi zato što su pročitali nešto za šta misle da je cool.

Ma, nisam ni ja politički korektna privatno baš uvek, ali kad pišem nešto što planiram da pošaljem dalje od svog Facebook-a vodim računa.
Ljudima koji mi daju priču želim da uzvratim poštovanjem, a ne ponižavanjem, etiketiranjem i senzacionalizmom koji će se mom imenu pripisati.
Pre pola sata sam komšiji koji u dva ujutru seče drva zato što ne može da spava rekla da je stoka i majmunčina što je apsolutna uvreda za nedužne životinje koje poštuju ritam svog života na ovoj planeti.
Pre no što objavite neki članak razmislite da l tim tekstom vređate ljude koji su vam dali priču ili još gore, da li vređate nedužne, one koji sa pričom nemaju direktne veze, ali imaju sa vašim brkanjem baba i žaba ili aludiranjem.

Mislim da nemamo baš puno izbora kad govorimo o različitim vrstama fizičkih, senzornih i drugih nedostataka, pa je najlakše napisati: "Osobe sa invaliditetom", ali možemo birati da l ćemo napisati: "Invalidi" ili ćemo, ipak, shvatiti da ljudi zaslužuju poštovanje.
Dakle, budimo profesionalci, a ne bezobrazci.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...