понедељак, 30. октобар 2017.

To je to!

Neki ljudi vole da ih čekaju,
To ih zagrejava.
Zamajava im svest,
Rastu sami u sebi.
Osećaju se poželjnijima kad znaju da ih tamo negde,
Tamo neko verno čeka.
Kad znaju da je neko ljudsko biće vezano za njih poput psa,
Baš za njih
I baš poput psa.
Igraju se,
Sebi dižu ego,
Svog dvonožnog psa ponižavaju.
Misle: Biće pas uvek tu.
Misle: Toliko me voli, neće otići šta god da uradim... Čekaće.

Neki ljudi vole da čekaju,
Malo su mazohisti,
A malo veruju u čuda.
Nadaju se,
Misle: Čekanjem pokazujem da mi je stalo.
Misle: Koliko daš - Toliko dobijaš.
Teše se,
Maštaju,
Opraštaju,
Prepuštaju se,
Opuštaju i potpuno upuštaju u ulogu nečije sene,
Nečijeg dvonožnog psa.
Gube se,
Gube svest.
Gube sve...

I mene su čekali,
Jedni su mi bili dosadni,
A drugi su me,
Tako bezobrazno u sopstvenim očima dizali da me je,
Evo,
Baš sad potpuno sramota.
Nisam ih doživljavala,
Bar ne onako - kako su oni hteli.
Nismo se shvatili,
Razumeli,
Bacili sve karte na sto,
Pa k'o razborita bića rekli:
Evo, to je to!


I ja sam čekala,
Nadala se,
Zavaravala se,
Praštala,
Molila i davala sve od sebe.
I ja sam bila poput sene,
Poput narkomanske plave vene koja ne priznaje da je to što jeste.
Onda sam se umorila,
Bacila karte na sto,
Rekla kako sebi - tako i drugima:
"To je to. Kad je gotovo onda je gotovo"

I danas ne volim da me čekaju,
Ne volim ni da čekam ja.
Znam kako je biti gospodar,
Ali i pas.
Trčati,
Ali i bežati.
Doživljavati,
Ali i zavaravati.
Misliti pogrešno,
Ali i postupati ispravno.
Kriti karte,
Ali i baciti ih na sto,
Pa reći:
"Eto, to je to"

Danas se postavim:
Uzmi ili ostavi.
Idi ili ostani,
Ali nikad:
Čekaj me.
Ali nikad,
Čekaću te.
Jednu senku imam,
Druga mi nije potrebna.
Skupila sam dovoljno samopoštovanja.
Imam solidnog samopouzdanja.
Umem da cenim tuđa osećanja.
Zato neću da me čekaju,
Niti da ih čekam.
Život je kratak da bi bio senka.
Život nisu jedan mužjak i jedna ženka.
Ima mnogo njih,
Svako se sa nekim može pronaći,
A da ne mora da čeka,
Da se izgubi i potroši.
A da ne mora da troši,
Druge gubi dok sam ludi.
A da ne moraju da šize zbog drugih.

Danas znam,
Tačna je ona:
Uzalud vam trud svirači,
Pijanac iz kafane neće pre zore izaći,
A ona će svanuti,
Ali ko zna kad.
Možda nekad - kad ne bude jak,
Lep i mlad.
A tad će možda biti isti ram,
Ali slika ne,
Izbledeće
I neće biti lepa kao pre.
Zato bacam karte odmah na sto,
Kažem ili tražim da mi kažu:
"To je to"
Ne zamajavam se,

Već poštovanjem drugih poštujem i sebe.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...