понедељак, 20. новембар 2017.

Budi avgust, budi smeh, a ne novembarska pustoš.

Miris sveže, tek pokošene trave...
Ti i ja ispod ovog tamnog neba jednog davnog leta.
Avgustovska noć topla tek toliko da ne moraš da obučeš jaknu, nego trenerku.
Svež dah paste na mom vratu.
Tvoje meko lice u mojim rukama.
Tvoj glas tamo negde u zvezdama.

Ti i ja, vrelo avgustovsko veče i noć bez sna.
Puno razgovora, isprepletenih prstiju i mladosti u svemu.
Jedno veče na senu, jedan trag u vremenu i uspomena u budućnosti koja lako opije, omami i preusmeri sve misli.

Ti i ja jednom davno, negde, nekada...
Ko zna gde i ko zna kad...
Ma, na nekoj livadi, negde, nekad...
Nije više bitno gde, zato što te neću čekati kao pre, a nećeš ni ti mene.

Ipak se setim tek onako, sasvim slučajno kad je veče čarobno.
Dugo nisam plivala po zvezdama tim lepršavim, svežim k'o tvoj dah onda, ali sam čula slučajno koju o tebi od onih koji da znaju ne bi ni reč rekli.


Ti i ja da niko ne zna, da ne vidi i ne čuje, da ne kvari i ne mari kad sve prestane.
Ti i ja, pa ko prvi odustane, ko ustane i pobegne pre jutra, tog poraza il pobede.
Ti i ja kao nekad više nikad, to je gotova stvar, al još zaiskri stari žar kad se popije viski među starim poznanicima.

Priča je tako krenula već poznatim putem: "Sećaš se ovoga? Znaš li gde je onaj?"
Pa eto i tebe tu, kao kapetan na lelujavom moru.
Posle tol'ko godina, otrova i nemira, kao riba ribaru koji je čeka mesecima.

Eto i tebe tu u dobru da zlo doneseš i sve zvezde pijanstvom razneseš.
K'o riba ribaru, pecivo pekaru, rešetke zatvoru...
Eto te u jednom dalekom, kažu: "Robija k'o robinja, sve mu daje, a on nema zašta da se kaje", al znam, nije za tebe sedenje, igranje društvenih igara, crtanje, prinudni rad il vajanje.
Kažu već imaš par tetovaža, al znam da je sve to šarena laža.
Ako si me nešto naučio tokom onih avgustovskih večeri onda je to sigurno da nikad ne smeš u rutinu utonuti, da samo tad možeš potpuno sebe izgubiti i potonuti.

Eto te, tu si opet...
Opet me misli tebi vode.
Opet mi nije dosta slobode.
I nije bitno ko, ni što te tamo odvede, nego kako ćeš se osećati kad umesto pobede napolju sakupiš sve svoje poraze pre no što neki novi avgust na košenu travu zamiriše.
Ma, pre no što skontaš da želiš da živiš još više dok oko tebe šuma našeg rodnog kraja diše i sve cvrčkovom pesmom cirkuliše kao krvotok živog čoveka, kao što teče ona naša stara reka.

Eto te, a nisi tu i nećeš biti bar dok se mora na ovom mestu piti.
Ti ćeš tamo negde ostariti, možda ćeš se nekad setiti, a možda i zaboraviti.
Pa ipak, eto te, dođeš slučajno, a da ne znaš to da zagrliš moje sne, isprljaš jastuk i zaustaviš vreme.
I tako slučajno jedan novembar na avgust miriše, na jednu prošlost s tobom koje nema više i na svežu travu, mentol pastu, leto u kojem čak i vlasi na glavi oronulog starca rastu.
I opet raste sve osim tebe, mene i naše zvezde.
Ajde de, budi dobar.
Budi avgust, budi smeh, a ne novembarska pustoš.
Ne, budi jak i svež kao pre.
Ne dozvoli da te oblaci pregaze!


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...