уторак, 14. новембар 2017.

Budni smo ti i ja

Samo nekad,
Kao na primer sad,
Uhvati me neka nostalgija
I spopadne ogromna glad.

Samo nekad,
Dok noć tišinom grad pokriva,
Samo kad moju prošlost bestidno otkriva
I donosi mirise tvoje dok se crvi u crevima roje.

Samo kad prođe ponoć,
Pa u sećanjima potražim pomoć
I slučajno pojedem nešto što voliš i ti.

O, samo da mi je da s tobom ovu pitu od jabuka podelim,
Samo sad,
Kao nekad,
Dok spava grad
I budni smo ti i ja.


Pita od jabuke,
Poslednji parčići.
Moram priznati,
Hrskaju kao oraščići.

Tako mali,
A tako zreli.
Takvi smo bili i mi.

Ono nekad,
Dok još nije bilo sveta oko nas,
Nego samo onaj u nama,
Dok ljudi nisu varirali kao svetlost
I tama.

Zanima me baš gde je ta pita od jabuka,
Samo ona može da nas izvuče kao olovna ruka,
Kao nešto što je teže od nas samih
I tih svetova poput cvetova koliko svetlih - toliko tamnih.

Rekoh već:
"Samo nekad",
I stvarno to mislim.
Nije često,
Ali ipak na tebe pomislim.

Na primer,
Kad jedem hrskavu pitu od jabuke
Ili palim zadnju cigaretu sama na ovom pustom svetu.
Prevrćem svoje misli,
Hvatam ih k'o da su ptice u letu na nebu mog života,
Pa tad odjekne neka tvoja nota.

Tad mi nedostaješ,
Tad poželim da bar podelimo to jedno parče,
Taj zadnji dim,
To naše smešno pače od života
I svih pogrešnih nota.

Brzo prođe,
Kao što brzo cigareta izgori
Il nestane parče pite,
Pa se s jutrom nova zastava zaviori
I neka nova melodija svira,
Pa više setnim notama ne dira,
Nego razumom razori sve što luda noć zaori.

Tako nestaneš,
Pa neka,
Neka te.
Idi svojim putem,
Juri svog života krem.
Pusti pite od jabuke
I sve ono što s jutrom prošlo je.
Nikad ne ostavljaj poslednji dim da u pepelu utone,
Najlepši je,
Kao što si ti,
Kao što su svi koji su se sa sobom izborili.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...